Golem i mraèan, neveselo, Stoji, bezimen kao travka; U njemu huèi gorsko vrelo, I noću prespi jedna èavka. Usamljen veèno, strašna

Kada se jave na crti, Na kraju tuge i pira, Visoke planine smrti, I hladna jezera mira – Ko èeka na meði? O, ta Najveća tajna što

Zašto noæas tako šume jablanovi, Tako strašno, èudno? Zašto tako šume? Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, ko slutnje; i snovi. U